Бела платнена кошуља са дугим рукавима на чијим крајевима се налази ситно и маштовито изаткана чипка, довољно ретка да истакне беле нежне руке и јелек од памучног платна у боји, извезен са закопчавањем у струку само су део раскошне и сликовите народне ношње. Чипкама су се завршавале краће или дуже и памучне сукње, а било је модерно да горња сукња (вутарка) буде краћа да би се истакла нешто дужа бела (доња) сукња. “Одувек се радило обавезно уз песму девојака, а каткад би се оставиле кудеље и плетива и заиграло коло”.

Готово је редовна појава да су се везене „вутарке“, „јелеци“ и „правени опанци“ носили ретко, пажљиво чували и тако преносили с мајке на ћерку и тако редом више генерација. Та се одећа и обућа чувала у посебном сандуку „ковчаку“, редовно проветравала и пазила као посебна драгоценост. И сада се у појединим домаћинствима може видети пажљиво сложена у неком од старих ормара где се чува као успомена на наше баке.

Занатство је некада било доста распрострањено па је било доста ковача, кујунџија, поткивача, колара, кожара, пекара, обућара, лончара и других занатлија. Кроз рад људи су се дружили па обављали послове везане за припремање постељине, одеће и обуће, справљење млечних производа, па се заједнички производило све што је било потребно за живот уз познавање многих заната и ручних вештина. На прелима, односно „седељкама“ се прело, плело, ткало… У току лета ове седељке организоване су све до поноћи уз велику ватру, а у току зиме окупљања су се наставила „по кућама“. Тада се радило обавезно уз песму девојака, а каткад би се оставиле кудеље и плетива и заиграло коло. Певало се и играло готово у свакој прилици.

Негујући старе занате и враћајући се рукотворинама наших предака, настојимо да очувамо оно што је вредно а што се назива традиција. Рукотворинама покушавамо да широј јавности приближимо вредности које прете да нестану. У селима на Радану, оно што називамо традицијом, живи својим природним током. Умећа и вештине се преносе са колена на колено па они и данас постоје и на тај начин се чува наслеђено. Део традиције и културно историјског богатства општине Бојник предстаља сувенирска понуда са разноликим предметима од дрвета употребне и естетске вредности. Уникатни ручни радови жена из Удружења обавезни су детаљи на изложбама и презентацијама.