Традиција
Традиционалне етнографске вредности огледају се у фолклору и музици, начину живота и обичајима, народној ношњи и домаћој радиности и разноврсној понуди сувенира који су један облик презентације културно историјског наслеђа нашег подручја.
Традиционална одећа
Бела платнена кошуља са дугим рукавима на чијим крајевима се налази ситно и маштовито изаткана чипка, довољно ретка да истакне беле нежне руке и јелек од памучног платна у боји, извезен са закопчавањем у струку само су део раскошне и сликовите народне ношње. Чипкама су се завршавале краће или дуже и памучне сукње, а било је модерно да горња сукња (вутарка) буде краћа да би се истакла нешто дужа бела (доња) сукња. “Одувек се радило обавезно уз песму девојака, а каткад би се оставиле кудеље и плетива и заиграло коло”.
Готово је редовна појава да су се везене „вутарке“, „јелеци“ и „правени опанци“ носили ретко, пажљиво чували и тако преносили с мајке на ћерку и тако редом више генерација. Та се одећа и обућа чувала у посебном сандуку „ковчаку“, редовно проветравала и пазила као посебна драгоценост. И сада се у појединим домаћинствима може видети пажљиво сложена у неком од старих ормара где се чува као успомена на наше баке.
Традиционална одећа
Бела платнена кошуља са дугим рукавима на чијим крајевима се налази ситно и маштовито изаткана чипка, довољно ретка да истакне беле нежне руке и јелек од памучног платна у боји, извезен са закопчавањем у струку само су део раскошне и сликовите народне ношње. Чипкама су се завршавале краће или дуже и памучне сукње, а било је модерно да горња сукња (вутарка) буде краћа да би се истакла нешто дужа бела (доња) сукња. “Одувек се радило обавезно уз песму девојака, а каткад би се оставиле кудеље и плетива и заиграло коло”.
Готово је редовна појава да су се везене „вутарке“, „јелеци“ и „правени опанци“ носили ретко, пажљиво чували и тако преносили с мајке на ћерку и тако редом више генерација. Та се одећа и обућа чувала у посебном сандуку „ковчаку“, редовно проветравала и пазила као посебна драгоценост. И сада се у појединим домаћинствима може видети пажљиво сложена у неком од старих ормара где се чува као успомена на наше баке.
Фолклор
КУД „Белац“ основано је 1998. године од стране групе ентузијаста из Бојничког села Придворица. На самом почетку били су укључени само мештани овог села али се убрзо прикључио велики број заинтересованих из целе Бојничке општине. Данас, ово културно уметничко друштво броји више од 39. чланова у две старосне категорије, у фолклорној изворној, певачкој и музичкој секцији.
Поред бројних наступа и признања у Србији, друштво је више пута успешно наступало и у иностранству (Италија, Македонија, Бугарска, Пољска, Грчка…). Данашњи рад Културно-уметничког друштва „Белац“ огледа се кроз рад извођачког и дечијег ансамбла. Уметнички руководилац извођачког и дечијег ансамбла је г-дин Томислав Марковић. КУД „Белац“ присутно је и на свим значајним културним, забавним и спортским манифестацијама у Бојнику.
Стари занати
Занатство је некада било доста распрострањено па је било доста ковача, кујунџија, поткивача, колара, кожара, пекара, обућара, лончара и других занатлија. Кроз рад људи су се дружили па обављали послове везане за припремање постељине, одеће и обуће, справљење млечних производа, па се заједнички производило све што је било потребно за живот уз познавање многих заната и ручних вештина. На прелима, односно „седељкама“ се прело, плело, ткало… У току лета ове седељке организоване су све до поноћи уз велику ватру, а у току зиме окупљања су се наставила „по кућама“. Тада се радило обавезно уз песму девојака, а каткад би се оставиле кудеље и плетива и заиграло коло. Певало се и играло готово у свакој прилици.
Сувенири
Негујући старе занате и враћајући се рукотворинама наших предака, настојимо да очувамо оно што је вредно а што се назива традиција. Рукотворинама покушавамо да широј јавности приближимо вредности које прете да нестану. У селима на Радану, оно што називамо традицијом, живи својим природним током. Умећа и вештине се преносе са колена на колено па они и данас постоје и на тај начин се чува наслеђено. Део традиције и културно историјског богатства општине Бојник предстаља сувенирска понуда са разноликим предметима од дрвета употребне и естетске вредности. Уникатни ручни радови жена из Удружења обавезни су детаљи на изложбама и презентацијама.
Стари занати
Занатство је некада било доста распрострањено па је било доста ковача, кујунџија, поткивача, колара, кожара, пекара, обућара, лончара и других занатлија. Кроз рад људи су се дружили па обављали послове везане за припремање постељине, одеће и обуће, справљење млечних производа, па се заједнички производило све што је било потребно за живот уз познавање многих заната и ручних вештина. На прелима, односно „седељкама“ се прело, плело, ткало… У току лета ове седељке организоване су све до поноћи уз велику ватру, а у току зиме окупљања су се наставила „по кућама“. Тада се радило обавезно уз песму девојака, а каткад би се оставиле кудеље и плетива и заиграло коло. Певало се и играло готово у свакој прилици.
Сувенири
Негујући старе занате и враћајући се рукотворинама наших предака, настојимо да очувамо оно што је вредно а што се назива традиција. Рукотворинама покушавамо да широј јавности приближимо вредности које прете да нестану. У селима на Радану, оно што називамо традицијом, живи својим природним током. Умећа и вештине се преносе са колена на колено па они и данас постоје и на тај начин се чува наслеђено. Део традиције и културно историјског богатства општине Бојник предстаља сувенирска понуда са разноликим предметима од дрвета употребне и естетске вредности. Уникатни ручни радови жена из Удружења обавезни су детаљи на изложбама и презентацијама.
Галерија фотографија старих заната и сувенира
Музика
Музички бренд Бојника су свакако дувачки оркестри који су добитници престижних награда на Драгачевском Сабору трубача у Гучи. Легендарни дувачки оркестар Фејата Сејдића постао је славан широм света преносећи музику и мелос свог родног краја. До данас је остала запамћена његова музика уз непогрешив осећај за ритам. Управо тај осећај за ритам који је Фејат пронео широм света долази са југа, тамо где музика нису ноте већ ритам који прати душу и срце… Фејатови наследници и ученици наставили су да следе проверен пут успеха уз непогрешиву формулу која каже да је једина права музика она која је искрена и осећајна. Неки од афирмисаних оркестара су оркестри Небојше Сејдића-унука Фејата Сејдића, као и оркестри Срђана Азировића, Кристијана Азировића и бројних других.