Историја Бојника

Иако је на простору Бојника било врло мало истаживања трагова и извора прошлости, већ данас се може говорити о бројним остацима материјалне културе, почев од праисторије који се могу наћи у селима: Горње Бријање, Ђинђуша, Мачина, Лапотинце. Најстарији трагови материјалне културе на овом простору датирају још из праисторије. На локалитету Селиште пронађени су фрагменти керамике из старчевачке групе. У Горњем Бријању на локалитету „Цунга“ нађени су остаци Винчанско-плочничке културе кремених оруђа и плоча.

Из друге половине III века потиче археолошко налазиште на локалитету “Директорово“ у близини војног аеродрома. Ту је пронађена глава од мермера у природној величини са оштећеним носом као и доста фрагментованих тегула и опека. Претпоставља се да је на овом простору постојало велико царско пољопривредно имање због повољних природних услова. Из овог периода потиче и недовољно истражено археолошко налазиште у Горњем Бријању, тзв. „Горњебријанско кале“, римска тврђава подигнута вероватно у III в.н.е. Римско насење код Бојника регистровано је на обали Пусте реке између Доњег Коњувца и Бојника (град Костура). Овде је између осталог пронађена мермерна глава римског грађанина (чува се у народном музеју у Лесковцу). Сам град није довољно идентификован, мада се и данас приликом земљаних и пољопривредних радова може наићи на остатке тог насеља (камен, цигла, керамика).

У позно античком и рано византијском периоду простор Пусте реке, који обухвата и општину Бојник, достигао је висок степен друштвеног развоја о чему сведоче и остаци Царичиног града саграђеног у 6. веку. Трагови насеља из рановизантијске епохе уочавају се у селима Ображда и Ивање.

Постоје одређени извори и индикације да је Бојник као српско село настало још у средњем веку. Порекло имена овог насеља треба тражити како у већ постојећим писаним изворима, тако и у легендама које су записане или се препричавају у народу. У вези с тим немачки путописац и историчар Кониц пише „ Као најстарије српско село у Пустој реци ужива глас Драговац, на чијој се пространој висоравни према предању, остаци хришћанске војске који су се повлачили са Косова и водили последњу несрећну битку против Турака, који су их прогонили. Дуга крвава борба водила се до места где је доцније настало насеље Бојник“.

„Записано је да је у Бојничком пољу био некад неки страшан бој, и те је по томе насеље прозвано Бојник.“

„Записано је да је у Бојничком пољу био некад неки страшан бој, и те је по томе насеље прозвано Бојник.“

За област Пусте реке посебно је значајна појава Византијског цара Манојла Комнина који 1165. године признаје Стефана Немању за самосталног жупана над Ибром, Расином, Топлицим када су му додате и области Дубочица и Реке (садашњи простор Пусте реке и Јабланице). Након продора Турака на Балкан, Ђурађ Бранковић је овај крај дао као поклон султану Мурату II уз своју кћер Мару која је постала једна од његових жена у харему. Накаон тога почиње дуго ропство српског живља у овом крају под Турцима. Ово ропство трајало је све до 1878. године. Након ослобођења од турака област Пусте реке улази у састав кнежевине Србије. Од 1880. године настаје насељавање у Пустој Реци српским становништвом из крајева између српско – бугарске границе и Јужне Мораве, са Косова, нешто мање из Срема и Баната, из Македоније.

После овог рата привредни и друштвени развој био је видљив, како у Србији тако и у Пустој Реци, али мир није дуго трајао. Србија је игром историјских околности водила два Балканска рата, а затим и Први светски рат. Као и из других крајева и из Пусте Реке скоро из сваке куће отишао је један или више ратника.

Пусторечани и Бојничани поднели су бројне жртве у свим бунама, устанцима, ратовима, а посебно у првом и другом светском рату. Највеће страдање забележено је 17. Фебруара 1942. године кад је само у једном дану мучено и стрељано преко 700 грађана Бојника и Драговца и то претежно жена, деце и стараца.