Ђурђелина Ђука Динић
Ђурђелина Ђука Динић била је учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Рођена је 9. новембра 1914. године у Бојничком селу Доњем Коњувцу. Њен отац Николај Динић, био је посланички и комунистички кандидат, учесник Народноослободилачке борбе и први председник Окружног одбора за лесковачки округ. Након завршене домаћичке школе у Лесковцу, 1933. године одлази у Ниш где је учила плетарски занат и запослила се у фабрици коже. Ту упознаје Филипа Кљајића за кога се удала 1938. У том граду је више пута била хапшена и кажњавана због револуционарног рада. Члан Комунистичке партије Југославије је постала 1938. Крајем 1940, након провале партијске организације, напустила је Ниш и прешла у Ваљево заједно са својим супругом. Тамо је радила илегално и остала до окупације Југославије. Када је устанак почео, по директиви Партије прешла је у Београд где је руководила диверзантским и другим акцијама. Била је члан Месног комитета КПЈ за Београд и на тој дужности је остала све док је Специјална полиција није ухапсила 23. септембра 1942. на Дедињу. Одведена је у логор на Бањици, где је страховито мучена, али упркос томе није одала никакве информације, па чак ни сопствено име. Стрељана је у Јајинцима, 25. маја 1943. под илегалним именом Радмила Обрадовић. Одлуком Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта Југословенске армије маршала Јосипа Броза Тита, проглашена је за народног хероја 6. јула 1945. године. По њој је названа Економска школа у Лесковцу и Расињска улица у Београду од 1946. године, улице у Нишу и Лесковцу као и Дечији вртић у Бојнику.
Војислав Воја Радић
Војислав Воја Радић рођен је 4. августа 1902. године у селу Доње Коњувце код Бојника. Учесник је Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.
Због отпочињања Првог балканског рата, 1912. године, није успео да заврши основну школу. После завршетка Првог светског рата, изучио је металски занат и као млади радник, пришао је радничком покрету. Пошто је учествовао у једном штрајку, у Фабрици сита у Београду, отпуштен с посла. Потом је прешао да ради у Крагујевац, и био још активнији у раду радничких организација и извођењу акција. Године 1933. постао је председник Удружења металских радника Крагујевца. Због своје активности у радничком покрету, почетком 1940. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.
После окупације Краљевине Југославије, 1941. године, активно је учествовао у припремама за дизање устанка у Крагујевцу и околини. Био је у једној од 15 десетина које су, још пре напада Немачке на Совјетски Савез (22. јуна), извеле низ диверзантских акција и саботажа (сечење телефонских стубова, скидање и окретање у погрешном правцу путоказа и др). По одлуци партијске организације Војно-техничког завода, борбене десетине су, у ноћи између 6. и 7. августа 1941. године, запалиле сењак и седларницу у фабрици оружја, а требало је да још возом изнесу оружје за Крагујевачки партизански одред. Акција је добро почела, али када је требало покренути воз, неки учесници су се поколебали, па акција није до краја успела. Немци су извршили многа хапшења, па је, поред осталих, и Воја ухапшен.
Успео је да побегне из затвора и ступио у Крагујевачки партизански одред, августа 1941. године. У Крагујевачком партизанском одреду био је командир Прве чете, са којом је извео бројне акције на терену Кнића и Леваца. Његова чета уништила је све уређаје на железничким станицама дуж пруге Крагујевац-Краљево. Посебно се истакао приликом напада његове чете на железничку станицу у Крагујевцу, 29. септембра 1941. године, када су уништени сви уређаји и убијено више Немаца. После Прве непријатељске офанзиве повукао се с главнином партизанских снага за Санџак и учествовао у формирању Прве пролетерске ударне бригаде, 21. децембра 1941. године у Рудом, када је постао заменик команданта Трећег (крагујевачког) батаљона. Године 1942, постао је обавјештајни официр у Првој пролетерској бригади, а септембра 1943, командант Првог тенковског батаљона Прве пролетерске дивизије. Крајем 1943. године упућен је, с још 96 бораца, најпре у Италију, а позом у Египат, где су обучавани у руковању оружјем које је Народноослободилачка војска Југославије требало да добије од Савезника. У Египту је нашао велики број војника и официра бивше југославенске краљевске војске, и знатан број Словенаца који су били заробљени као италијански војници. Радић је међу њима одмах развио врло интензиван политички рад, објашњавајући им стање у Југославији и циљеве Народноослободилачкког покрета. Највећи број тих људи приступио је НОП-у, и Воја Радић се вратио на ослобођену територију Југославије с 3.000 нових бораца.
После повратка из Египта, примио га је Врховни командант НОВ и ПОЈ маршал Јосип Броз Тито, и саопштио му да је одређен да иде у Совјетски Савез због пријема тенкова за НОВЈ. Преко Барија и Бесарабије Воја је стигао у Москву, а затим се, с тенковском јединицом која је била под његовом командом, преко Румуније и Бугарске, вратио у Југославију и прикључио завршним борбама за ослобођење земље. Од августа 1944. био је командант Прве тенковске бригаде, а марта 1945. године постављен је за команданта Друге тенковске бригаде. Његова тенковска бригада дала је врло велики допринос пробоју Сремског фронта, 12. априла 1945. године. После ослобођења Југославије, био је директор фабрике „Црвена застава“ у Крагујевцу, а пензионисан је, новембра 1956. године, због болести, у чину генерал-мајора. Биран је за народног посланика Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ, у више сазива. Умро је 13. јула 1971. године у Београду, и сахрањен у Алеји народних хероја на Новом гробљу. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других страних и југословенских одликовања, међу којима су – Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрном звездом и совјетски Орден отаџбинског рата другог степена. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.
Војислав Воја Радић
Војислав Воја Радић рођен је 4. августа 1902. године у селу Доње Коњувце код Бојника. Учесник је Народноослободилачке борбе, генерал-мајор ЈНА и народни херој Југославије.
Због отпочињања Првог балканског рата, 1912. године, није успео да заврши основну школу. После завршетка Првог светског рата, изучио је металски занат и као млади радник, пришао је радничком покрету. Пошто је учествовао у једном штрајку, у Фабрици сита у Београду, отпуштен с посла. Потом је прешао да ради у Крагујевац, и био још активнији у раду радничких организација и извођењу акција. Године 1933. постао је председник Удружења металских радника Крагујевца. Због своје активности у радничком покрету, почетком 1940. године примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије.
После окупације Краљевине Југославије, 1941. године, активно је учествовао у припремама за дизање устанка у Крагујевцу и околини. Био је у једној од 15 десетина које су, још пре напада Немачке на Совјетски Савез (22. јуна), извеле низ диверзантских акција и саботажа (сечење телефонских стубова, скидање и окретање у погрешном правцу путоказа и др). По одлуци партијске организације Војно-техничког завода, борбене десетине су, у ноћи између 6. и 7. августа 1941. године, запалиле сењак и седларницу у фабрици оружја, а требало је да још возом изнесу оружје за Крагујевачки партизански одред. Акција је добро почела, али када је требало покренути воз, неки учесници су се поколебали, па акција није до краја успела. Немци су извршили многа хапшења, па је, поред осталих, и Воја ухапшен.
Успео је да побегне из затвора и ступио у Крагујевачки партизански одред, августа 1941. године. У Крагујевачком партизанском одреду био је командир Прве чете, са којом је извео бројне акције на терену Кнића и Леваца. Његова чета уништила је све уређаје на железничким станицама дуж пруге Крагујевац-Краљево. Посебно се истакао приликом напада његове чете на железничку станицу у Крагујевцу, 29. септембра 1941. године, када су уништени сви уређаји и убијено више Немаца. После Прве непријатељске офанзиве повукао се с главнином партизанских снага за Санџак и учествовао у формирању Прве пролетерске ударне бригаде, 21. децембра 1941. године у Рудом, када је постао заменик команданта Трећег (крагујевачког) батаљона. Године 1942, постао је обавјештајни официр у Првој пролетерској бригади, а септембра 1943, командант Првог тенковског батаљона Прве пролетерске дивизије. Крајем 1943. године упућен је, с још 96 бораца, најпре у Италију, а позом у Египат, где су обучавани у руковању оружјем које је Народноослободилачка војска Југославије требало да добије од Савезника. У Египту је нашао велики број војника и официра бивше југославенске краљевске војске, и знатан број Словенаца који су били заробљени као италијански војници. Радић је међу њима одмах развио врло интензиван политички рад, објашњавајући им стање у Југославији и циљеве Народноослободилачкког покрета. Највећи број тих људи приступио је НОП-у, и Воја Радић се вратио на ослобођену територију Југославије с 3.000 нових бораца.
После повратка из Египта, примио га је Врховни командант НОВ и ПОЈ маршал Јосип Броз Тито, и саопштио му да је одређен да иде у Совјетски Савез због пријема тенкова за НОВЈ. Преко Барија и Бесарабије Воја је стигао у Москву, а затим се, с тенковском јединицом која је била под његовом командом, преко Румуније и Бугарске, вратио у Југославију и прикључио завршним борбама за ослобођење земље. Од августа 1944. био је командант Прве тенковске бригаде, а марта 1945. године постављен је за команданта Друге тенковске бригаде. Његова тенковска бригада дала је врло велики допринос пробоју Сремског фронта, 12. априла 1945. године. После ослобођења Југославије, био је директор фабрике „Црвена застава“ у Крагујевцу, а пензионисан је, новембра 1956. године, због болести, у чину генерал-мајора. Биран је за народног посланика Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ, у више сазива. Умро је 13. јула 1971. године у Београду, и сахрањен у Алеји народних хероја на Новом гробљу. Носилац је Партизанске споменице 1941. и других страних и југословенских одликовања, међу којима су – Орден братства и јединства са златним венцем, Орден заслуга за народ са сребрном звездом и совјетски Орден отаџбинског рата другог степена. Орденом народног хероја одликован је 27. новембра 1953. године.
Станимир Вељковић – Зеле
Станимир Вељковић – Зеле рођен је 28. јуна 1919. године у Лесковцу, а из места је Суво Поље код Бојника, које се по њему, од 1972. године, назива Зелетово. Био је студент права, члан Комунистичке партије Југославије и учесник Народноослободилачке борбе. Погинуо је 13. априла 1942. године, у селу Југовцу, код Прокупља, заједно са Милошем Мамићем, чланом ПК КПЈ за Србију. Они су заједно пошли у обилазак партизанских одреда и партијских организација у Топлици. Када су свратили у село Југовац, да преноће, јаке бугарске снаге су опколиле село. Станимир Вељковић и Милош Мамић су им пружили јак отпор докле год су имали муниције, а погинули су када су последњим бомбама покушали пробој. 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја. Његово име носи основна школа и улица у Бојнику као и Лесковачка гимназија.
Стојан Љубић
Стојан Љубић – рођен је 2. априла 1916. године у селу Вујанову. Пре Другог светског рата био је студент права. 1941. године постао је члан Комунистичке партије Југославије и учесник Народноослободилачке борбе. Погинуо је 15. децембра 1943. године у Косанчићу. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. Његова кућа у Вујанову претворена је у мали етно музеј употребних предмета из тог доба. Основна школа у Косанчићу носи име овог ратног хероја као и једна од главних улица у Бојнику.
Стојан Љубић
Стојан Љубић – рођен је 2. априла 1916. године у селу Вујанову. Пре Другог светског рата био је студент права. 1941. године постао је члан Комунистичке партије Југославије и учесник Народноослободилачке борбе. Погинуо је 15. децембра 1943. године у Косанчићу. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године. Његова кућа у Вујанову претворена је у мали етно музеј употребних предмета из тог доба. Основна школа у Косанчићу носи име овог ратног хероја као и једна од главних улица у Бојнику.
Бошко Крстић
Бошко Крстић – Бошко Крстић је рођен 25. децембра 1914. године у селу Доњем Коњувцу, код Бојника. Основну школу је похађао у свом селу, где је био један од најбољих ђака. Школовање је наставио у лесковачкој гимназији, где се такође истицао својом интелигенцијом, знањем и зрелим понашањем, па је због тога брзо стекао углед и поштовање како својих другова тако и професора. После завршетка велике матуре уписао се на Правни факултет у Београду, где борави прве године студија. Остале три године студија налази се у Лесковцу, подучава ђаке, а у Београд одлази на полагање испита.
Први контакт са Револуционарним радничким покретом Бошко је имао још у Лесковцу као гимназијалац, али је своје револуционарно уздизање и сазревање наставио у студенском покрету и непосредним активним радом међу радницима. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. године, где је дао велики допринос у организовању партијских и скојевских организација у граду и селима. Као мобилисани резервни официр бивше југословенске војске, пре и током априлског рата 1941. године развијао је пропагандни рад међу војницима и позивао их на борбу против фашистичких снага.
После априлског рата и капитулације Југославије, Окружни Комитет Комунистичке партије Југославије Лесковац именује га за председника Војне комисије Окружног Комитета Комунистичке партије Југославије Лесковац. На тој дужности обављао је значајан рад на стварању услова који су омогућили да после 22. јуна 1941. године пређе на организовање акција и оружану борбу против окупатора и формирање партијских одреда. По одлуци Окружног Комитета Комунистичке партије Југославије одлази за секретара Месног комитета КПЈ Врање, тамо је пао у бугарско заробљеништво, где и поред туртуре која је спроведена над њим ништа није признао и никог није одао па нису имали за шта да му суде, те је пуштен на слободу. Након тога одмах долази у свој завичај-Пусту реку, где постаје заменик команданта Јабланичког партизанског одреда и учествује у свим важним борбама које су се водиле широм Јабланице и Пусте реке. Бошко је био са својим земљацима и током тешке 1942. године, када постаје и секретар партије у Јабланичком партизанском одреду. Све до ослобођења радио је на идејном и организационом јачању партијских организаија. По ослобођењу земље наставља рад као члан Окружног Комитета КПЈ Лесковац и долази до значајних партијских полажаја и функција. На рад у Београд прелази 1947. године и до своје смрти 1977. године био је на значајним и бројним државним функцијама, неке од њих су: председник Комитета за спољну трговину, секретар и члан Владе Народне Републике Србије, секретар и потпредседник Савеза бораца Србије и бројне друге.
За свој рад одликован је: орденом братства и јединства I и II реда, орденом рада са сребним венцем, орденом рада са црвеном заставом, орденом заслуга за народ са златним венцем, орденом за храброст и бугарским одликовањем „Народна слобода 1941-1945. године.“ Носилац је „Споменице 1941. године.“ Поред учествовања у Народноослободилачкој борби у којој се борио за ослобођење пусторечког краја од окупаторске власти, допринос Бошка Крстића његовом завичају је такође и дело које је написао „Јабланица и Пуста Река у НОБ“, где је на неколико стотина страна из писаних докумената, али и из својих и сећања својих сабораца описао Народноослободилачку борбу у Јабланици и Пустој Реци.
Техничка школа у Бојнику носи име овог ратног хероја.
Лука Стојановић
Лука Стојановић – Рођен је 1898. године у Граници поред Бојника. Био је први народни посланик среза Јабланичког, устаник у I светском рату и учесник Народноослободилачке борбе. Важио је за угледног човека и великог добротвора – био је сувласник млина у Косанчићу, власник бакалнице и опанчарске радње. Први је у Пусторечком крају имао парну жетелицу. Умро је 1972. године и сахрањен на граничком гробљу уз највеће државне почасти. Исте године откривена је и његова биста а отварање је пратила и приказала у дневнику Радио телевизија Београд.
Лука Стојановић
Лука Стојановић – Рођен је 1898. године у Граници поред Бојника. Био је први народни посланик среза Јабланичког, устаник у I светском рату и учесник Народноослободилачке борбе. Важио је за угледног човека и великог добротвора – био је сувласник млина у Косанчићу, власник бакалнице и опанчарске радње. Први је у Пусторечком крају имао парну жетелицу. Умро је 1972. године и сахрањен на граничком гробљу уз највеће државне почасти. Исте године откривена је и његова биста а отварање је пратила и приказала у дневнику Радио телевизија Београд.