Ђурђелина Ђука Динић била је учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије. Рођена је 9. новембра 1914. године у Бојничком селу Доњем Коњувцу. Њен отац Николај Динић, био је посланички и комунистички кандидат, учесник Народноослободилачке борбе и први председник Окружног одбора за лесковачки округ. Након завршене домаћичке школе у Лесковцу, 1933. године одлази у Ниш где је учила плетарски занат и запослила се у фабрици коже. Ту упознаје Филипа Кљајића за кога се удала 1938. У том граду је више пута била хапшена и кажњавана због револуционарног рада. Члан Комунистичке партије Југославије је постала 1938. Крајем 1940, након провале партијске организације, напустила је Ниш и прешла у Ваљево заједно са својим супругом. Тамо је радила илегално и остала до окупације Југославије. Када је устанак почео, по директиви Партије прешла је у Београд где је руководила диверзантским и другим акцијама. Била је члан Месног комитета КПЈ за Београд и на тој дужности је остала све док је Специјална полиција није ухапсила 23. септембра 1942. на Дедињу. Одведена је у логор на Бањици, где је страховито мучена, али упркос томе није одала никакве информације, па чак ни сопствено име. Стрељана је у Јајинцима, 25. маја 1943. под илегалним именом Радмила Обрадовић. Одлуком Председништва Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије (АВНОЈ), а на предлог Врховног команданта Југословенске армије маршала Јосипа Броза Тита, проглашена је за народног хероја 6. јула 1945. године. По њој је названа Економска школа у Лесковцу и Расињска улица у Београду од 1946. године, улице у Нишу и Лесковцу као и Дечији вртић у Бојнику.

Станимир Вељковић – Зеле рођен је 28. јуна 1919. године у Лесковцу, а из места је Суво Поље код Бојника, које се по њему, од 1972. године, назива Зелетово. Био је студент права, члан Комунистичке партије Југославије и учесник Народноослободилачке борбе. Погинуо је 13. априла 1942. године, у селу Југовцу, код Прокупља, заједно са Милошем Мамићем, чланом ПК КПЈ за Србију. Они су заједно пошли у обилазак партизанских одреда и партијских организација у Топлици. Када су свратили у село Југовац, да преноће, јаке бугарске снаге су опколиле село. Станимир Вељковић и Милош Мамић су им пружили јак отпор докле год су имали муниције, а погинули су када су последњим бомбама покушали пробој. 14. децембра 1949. године, проглашен је за народног хероја. Његово име носи основна школа и улица у Бојнику као и Лесковачка гимназија.

Бошко Крстић – Бошко Крстић је рођен 25. децембра 1914. године у селу Доњем Коњувцу, код Бојника. Основну школу је похађао у свом селу, где је био један од најбољих ђака. Школовање је наставио у лесковачкој гимназији, где се такође истицао својом интелигенцијом, знањем и зрелим понашањем, па је због тога брзо стекао углед и поштовање како својих другова тако и професора. После завршетка велике матуре уписао се на Правни факултет у Београду, где борави прве године студија. Остале три године студија налази се у Лесковцу, подучава ђаке, а у Београд одлази на полагање испита.

Први контакт са Револуционарним радничким покретом Бошко је имао још у Лесковцу као гимназијалац, али је своје револуционарно уздизање и сазревање наставио у студенском покрету и непосредним активним радом међу радницима. Члан Комунистичке партије Југославије постао је 1939. године, где је дао велики допринос у организовању партијских и скојевских организација у граду и селима. Као мобилисани резервни официр бивше југословенске војске, пре и током априлског рата 1941. године развијао је пропагандни рад међу војницима и позивао их на борбу против фашистичких снага.

После априлског рата и капитулације Југославије, Окружни Комитет Комунистичке партије Југославије Лесковац именује га за председника Војне комисије Окружног Комитета Комунистичке партије Југославије Лесковац. На тој дужности обављао је значајан рад на стварању услова који су омогућили да после 22. јуна 1941. године пређе на организовање акција и оружану борбу против окупатора и формирање партијских одреда. По одлуци Окружног Комитета Комунистичке партије Југославије одлази за секретара Месног комитета КПЈ Врање, тамо је пао у бугарско заробљеништво, где и поред туртуре која је спроведена над њим ништа није признао и никог није одао па нису имали за шта да му суде, те је пуштен на слободу. Након тога одмах долази у свој завичај-Пусту реку, где постаје заменик команданта Јабланичког партизанског одреда и учествује у свим важним борбама које су се водиле широм Јабланице и Пусте реке. Бошко је био са својим земљацима и током тешке 1942. године, када постаје и секретар партије у Јабланичком партизанском одреду. Све до ослобођења радио је на идејном и организационом јачању партијских организаија. По ослобођењу земље наставља рад као члан Окружног Комитета КПЈ Лесковац и долази до значајних партијских полажаја и функција. На рад у Београд прелази 1947. године и до своје смрти 1977. године био је на значајним и бројним државним функцијама, неке од њих су: председник Комитета за спољну трговину, секретар и члан Владе Народне Републике Србије, секретар и потпредседник Савеза бораца Србије и бројне друге.

За свој рад одликован је: орденом братства и јединства I и II реда, орденом рада са сребним венцем, орденом рада са црвеном заставом, орденом заслуга за народ са златним венцем, орденом за храброст и бугарским одликовањем „Народна слобода 1941-1945. године.“ Носилац је „Споменице 1941. године.“ Поред учествовања у Народноослободилачкој борби у којој се борио за ослобођење пусторечког краја од окупаторске власти, допринос Бошка Крстића његовом завичају је такође и дело које је написао „Јабланица и Пуста Река у НОБ“, где је на неколико стотина страна из писаних докумената, али и из својих и сећања својих сабораца описао Народноослободилачку борбу у Јабланици и Пустој Реци.

Техничка школа у Бојнику носи име овог ратног хероја.